Зашто се свемир не окреће око Земље

Оповргавање апсолутног геоцентризма

Аутори: Роберт Картер (Robert Carter) и Џонатан Сарфати (Jonathan Sarfati)
Превод: Земља није равна

Објављено: 12. фебруара 2015. године. Измењено 26. децембра 2019. године.

Увод

Није увек лако одговорити на питања о томе како свемир функционише. Вековима је већина људи (укључујући и научнике и филозофе) мислила да је Земља центар свемира, а да се планете, Месец, Сунце и звезде окрећу око нас. То се назива „геоцентризам“ или „геоцентрично схватање свемира“. Било је потребно неколико векова мукотрпног рада да би се показало да је ова апсолутна тврдња погрешна. Данас прихватамо „геокинетичко“ схватање (према коме се Земља креће), засновано на раду Њутна и Ајнштајна. За неког ко проучава историју и/или природне науке, пут ка савременом схватању представља задивљујуће истраживање о томе како свемир функционише и сведочанство невероватних способности разума који је Бог подарио искључиво људима.

Живимо у створеном свемиру, што значи да он није настао само кроз натуралистичке процесе. Такође, живимо у уређеном свемиру, што значи да он функционише на основу одређених правила. То је у складу са чињеницом да је свемир створeн oд стране врховног Законодавца, који се не мења и који делује на исти начин, што је у складу са Његовим карактером (1. Коринћанима 14:33, Јаков 1:17). Сходно томе, можемо да истражујемо како ствари функционишу и да из наших експеримената очекујемо рационалне резултате.

Међутим, много је теже искористити ове експерименте као средство за објашњење порекла свeмира. Када неко покушава да износи претпоставке о току догађаја уназад до бесконачности, таква врста науке престаје да функционише. Филозофски гледано, парадокси чекају на сваком ћошку. На пример, ми се налазимо или у стационарном свемиру који пркоси Другом закону термодинамике, или у свемиру који има почетак, али нема узрок. Научно гледано, видимо како позивање на физику великог праска води ка мноштву спекулација, као што су теорија инфлације, тамна материја, тамна енергија и фино подешавање многобројних константи, у циљу добијања модела који би показивали у правом смеру. Стога, иако смо сазнали много тога о механици свемира, оног тренутка када покушамо да објаснимо како је свемир настао, улазимо у домен вере. Тачно је да још увек постоје недоумице које морају да буду отклоњене у концепту „младе Земље“, али пошто еволуционисти оправдавају постојање својих недоумица речима „задатак науке је управо да отклања недоумице“, исто треба да важи и за креационисте.

На питање да ли је Земља у центру, није лако дати одговор као на питање у вези са „равном Земљом“. Не само да ове две идеје нису исте, већ међу научницима не постоје озбиљни докази за веровања о равној Земљи, још од времена античке Грчке. Заправо, грчки мислилац Ератостен из Кирене (276–194. пре Христа) је израчунао обим Земље (са изненађујућим степеном прецизности). У круговима хришћанских мислилаца, ниједан угледни теолог није веровао у равну Земљу, не само зато што је очигледно да Земља није равна, већ и зато што ни Библија не тврди да је Земља равна. Угледни теолози хришћанског доба су веровали да је Земља сфера. Чак и током Средњег века, који је погрешно назван „мрачним“, водећи англосаксонски мислилац, монах Беда Часни (Venerable Bede) (673–735), један од најчитанијих мислилаца у наредних 1.000 година, о Земљи је написао следеће:

…и по својој ширини она је попут круга, али не круга попут штита, већ круга попут лопте, и шири се из центра на све стране са савршеном заобљеношћу.¹

istock photo

Међутим, веза између сферичне Земље и центра свемира је била тврђи орах, и многи познати научници су се тешко носили с њом. Главни проблем представља то, што се ми налазимо овде на Земљи, тако да нам се чини као да све кружи око наше планете. Ми не осећамо као да летимо по свемиру. Не осећамо да се уопште крећемо. Да ли је могуће разлучити чињенице од маште у овом предмету? Могуће је. Одговор је и префињен и задовољавајућ, али морамо да се потрудимо да бисмо решили загонетку.

Феноменолошки језик Библије

Добронамерни хришћани геоцентристи, у суштини, кажу следеће: „Библија каже да Сунце излази и залази, и да се Земља не помера, и тиме се тај проблем решава.“ Међутим, да ли Библија заиста каже да је апсолутни геоцентризам тачан? Коришћење језика компликује ово питање. Чак и данас, у усменом и писаном изражавању, људи често користе „феноменолошки језик“. Заиста, било би готово немогуће разговарати када не бисмо користили изразе као што је „излазак Сунца“ (пробајте да објасните излазак и залазак Сунца, а да то не изгледа као да је Земља непомична, а да се Сунце креће, и упоредите то са нашим покушајем испод).

Нисмо ми једини који се тако изражавају. Чувени римски песник Вергилије (70–19. пре Христа) је писао: „Испловисмо из луке, а земље и градови се удаљише“ (Енејида 3:72). Овај стих су цитирали и Коперник и Кеплер. Слично томе, и у самом надахнутом Писму, у Делима 27:27, дослован превод са грчког би гласио: „А око поноћи морнари почеше да наслућују да им се приближава неко копно“. Оба стиха су примери нечег што бисмо могли да назовемо наутикоцентрични референтни систем, што показује да у античком свету нису користили само геоцентрични референтни систем.

Због тога, чак и када тражимо библијске стихове, морамо да будемо опрезни у вези са начином на који се језик користи. Ово су препознали и црквени научници попут свештеника Жана Буридана (Jean Buridan) (1300–1360), бискупа Николе Орезма (Nicole Oresme) (1320–1382)^2,3 и кардинала Николе Кузанског (Nicolaus Cusanus) (1401–1464).⁴ Ако можда мислите да су ови људи безначајни, Буриданова формулација је претходила принципу описивања кретања у односу на референтни систем, што је трасирало пут за Галилеја, Њутна и Ајнштајна. Његова идеја о покретачкој сили је претходила Галилејевом концепту инерције и Њутновом првом закону кретања.⁵ Историчар науке, Џејмс Ханам (James Hannam), кометарише:

Као и многи средњовековни хришћани, Буридан је очекивао да је Бог уредио ствари на префињен начин, увек допуштајући да је Бог могао да ради по својој вољи. Међутим, иако је постојала претпоставка о префињености, и даље сте морали да проверите емпиријске чињенице да бисте видели да ли је Бог заиста радио на тај начин.⁶

Готово један век после Буридана, Никола Кузански је о овој теми речито писао:

Већ нам је постало јасно да се Земља заиста креће, иако не опажамо да је тако, зато што кретање разумемо само у поређењу са нечим што мирује. На пример, ако неко не зна да вода тече и не види обалу док се налази на броду на сред те воде, како ће да препозна да се брод креће? Због чињенице да ће свакој особи (без обзира да ли се она налази на Земљи, Сунцу или другој звезди) изгледати као да се налази такорећи у „непомичном“ центру, а да се све друге ствари крећу: сигурно ће се увек дешавати да ће особа, уколико се налази на Сунцу, одредити скуп полова у односу на себе; на Земљи, други скуп; на Месецу, други; на Марсу, други; и тако даље. Стога, свемир ће имати центар свуда, а обим такорећи нигде; јер је Бог, који је свуда и нигде, његов обим и центар.⁷

Јасно је да је Никола Кузански веровао да се Земља креће кроз свемир, и да је разумео принцип референтног система (о томе се детаљно расправља у наставку). Жан Буридан и Никола Кузански су претече коперниканске револуције, што значи да потоњи научници нису сами дошли до својих идеја.⁸ Векови науке су радили у том правцу.

Што се тиче библијских стихова који представљају „доказе“, људи који настоје да поткрепе апсолутни геоцентризам (схватање да је Земља непомична, док све друго у свемиру кружи око нас једном дневно), већину њих тумаче ван контекста. Стихове ван контекста тумаче и библијски скептици и, нажалост, савремени геоцентристи, који схватања тих скептика прихватају као јеванђеље.

Постоји више стихова у којима се начелно помиње „излазак Сунца“, као што су: 1. Мојсијева 19:23, 2. Мојсијева 22:3, Судије 5:31, 9:33, Јов 9:7, Псалми 104:22, Проповедник 1:5, Наум 3:17, Матеј 5:45, Марко 16:2 и Јаков 1:11. Постоје стихови у којима се помиње „излазак Сунца“ у вези са правцем „исток“, што је сасвим смислено, као што су: 4. Мојсијева 2:3, 3:38, 34:15 и Исус Навинов 1:15, 12:1, 13:5 и 19:12-13. Заправо, основно значење уобичајене грчке речи за „исток“, ἀνατολή (анатоли́, као у Матеју 2:1), је „подизање“, што се углавном односи на Сунце. На другим местима, „излазак Сунца“ се користи у пророчком или песничком значењу,као што је нпр. Лука 1:78 (такође анатоли́), када Захарија, отац Јована Крститеља, пророчки пореди Христа са изласком Сунца „које ће доћи са висине“. Ово је слично пророчанству из Малахије 4:2 које каже: „Сунце праведности ће носити излечење у својим крилима.“ Додатни примери могу да се нађу у Псалмима 50:1 („Моћни Бог, Бог Господ, говори, и дозива Земљу од изласка до заласка Сунца.“), и 113:3 („Од изласка Сунчевог до заласка његовог, нека се слави име Господње.“) и Малахији 1:11 (Јер од Сунчевог изласка, па до његовог заласка, моје име ће бити велико међу народима).

Такође, постоји више стихова који упућују на „залазак Сунца“, као што су: 1. Мојсијева 28:11, 5. Мојсијева 16:6, 23:11, 24:13 и 24:15, Исус Навинов 8:29 и 10:27, 1. Царевима 22:36, 2. Дневника 18:34, Псалми 50:1, 104:19 и 113:3, Проповедник 1:5, Данило 6:14, Малахија 1:11 и Лука 4:40.

Ниједан од ових стихова не представља изазов за геокинетичку теорију и ниједан не подржава геоцентризам, зато што сви ти стихови представљају прихватљиво коришћење феноменолошког језика. Као што је већ речено, ми користимо сличне изразе сваког дана, без намере да неког погрешно наведемо да мисли да смо геоцентристи. (Међутим, сви ови стихови оповргавају поједине савремене моделе равне Земље у којима Сунце на константном растојању орбитира изнад диска.) Савремени геокинетички астрономи подучавају користећи планетаријум, у коме је Земља центар бескрајне небеске сфере, и који обилује феноменолошким „геоцентричним“ терминима, као што су зенит и надир, небески полови и небески екватор. Уобичајено прихваћени изрази у језику попут овог су потребни ради једноставне комуникације..

Међутим, постоје други библијски стихови, који захтевају пажљивију егзегезу. Након што су Израелци прешли Јордан и ушли у хананску земљу, освојили су градове Јерихон и Гај (Исус Навинов 1-8). Убрзо после тога, становници града Гаваона су преварили Израелце да склопе савез са њима (Исус Навинов 9). Гаваон се налазио западно од Гаја и очигледно је представљао следећу мету надируће израелске војске. Други народи у тој области су били гневни на Гаваоњане и повели су рат против њих. Израелци су им притекли у помоћ и одиграла се велика битка (Исус Навинов 10). У сред битке, Библија каже:

Тог дана, када је Господ предао Амореје Израеловим синовима, Исус се обратио Господу и пред Израелцима рекао: „Стани, Сунце, над Гаваоном, и ти, Месече, над Ајалонском долином!“ И, Сунце је стало, а и Месец се зауставио док се народ није осветио својим непријатељима. Зар то није записано у Јашаровој књизи? Таквог дана није било ни пре ни после, да је Господ тако послушао глас човека, јер се Господ борио за Израел.

Ови чувени стихови описују „дуги дан Исуса Навиновог“ и обично се користе да поткрепе геоцентрично схватање, али шта они, заправо, кажу? Очигледно је да је ово изречено у локалном референтном систему. Зашто? Зато што Сунце, које се налази над Гаваоном, више нигде не може да буде у зениту, осим на географској дужини на којој се налазио Гаваон. Ајалонска долина се налази западно од Гаваона. Сходно томе, за некога у Ајалону не би изгледало као да се Месец налази западно од Гаваона, јер би у том случају Месец морао да се налази изнад Средоземља.⁹ Многи тврде да ови стихови показују да је Бог зауставио кретање Сунца и Месеца. Ипак, ту не пише да Бог није привремено успорио ротацију Земље (као и хидросфере и атмосфере). То би изазвало исти ефекат. Или, Бог је могао да заустави кретање свега у свемиру. Резултат би био исти. Да се нешто универзално заиста и догодило у историји, показују легенде о дугој ноћи које имају народи са друге стране кугле.¹⁰

Запазите да помињање Месеца представља знак аутентичности. Амореји су обожавали Сунце, тако да има смисла да Бог покаже своју моћ над њиховим лажним богом. Али, ако је Божја намера била да заиста успори Земљу, као што ми претпостављамо, то би утицало и на релативно кретање Месеца, што иначе не би морало да се спомене.

Не би требало да заборавимо враћање Сунца уназад у време цара Језекије (2. Царевима 20:5-11, Исаија 38:1-7), догађај који су забележили, или се бар о њему распитивали, астрономи ван Јерусалима (2. Дневника 32:24-31). Ова одступања од научних правила нам дозвољавају да утврдимо када се догодило чудо. У геоцентричном свемиру све је једно огромно чудо без објашњења (погледати испод). Један геоцентриста не би очекивао да Сунце стане или да се помери уназад, али зашто да не? Не постоји рационално објашњење начина на који свемир функционише, па зашто не би могло да се догоди нешто неуобичајено?

Псалам 96:10 је још једно кључно место које би требало да разумемо. Ту пише:

Говорите међу народима: „Господ је почео царовати. Земља чврсто стоји и неће се померити.“¹¹

Слична изјава да се „Земља неће померити“ постоји у Псалмима 93:1 и 104:5. Зар ови стихови не кажу да се Земља не помера? Не, не кажу, из једног веома простог разлога: хебрејска реч מוֺט (мот) значи „тетурати, љуљати, трести или клизати“¹² и обично се тако преводи на другим местима. Супротно од „трести“ може да буде „бити непомичан, стајати“, као што је у овим стиховима, али може прецизно да се преведе и као „бити неуздрман“. Користећи исту реч, Псалми 55:22 и 112:6 кажу да се праведници никада неће померити.¹³ Иста реч, сличан контекст, али очигледно не значи да су људи причвршћени у месту! Ипак, ако праведници могу да се померају, може и Земља. Настављајући исту тему, Псалам 121 је насловљен са „Праведник се неће никада померити.“ У 3. стиху се каже да Бог неће допустити да се твоја стопа помери, па, ипак, неколико стихова касније се говори о „доласку“ и „одласку“, што значи да стопе морају да се померају, а да би претходна употреба израза „неће се померити“ морала да буде метафора или песничко изражавање „стабилног“ и „неуздрманог“. Такође, у Псалму 16:8 стоји: „Ја се нећу померити“, а већина библијских скептика и геоцентриста сигурно не мисли да је псалмиста био спутан у лудачкој кошуљи! Коначно, у Псалму 125:1 се каже да су они, који верују Господу, као гора Сион, која се неће померити и стоји довека. Овде је можда боље користити израз „не може да се помери“, пошто је реч о планини, али чак и она ће бити уништена у будућности (у складу са најчешћим схватањем есхатологије), тако да је песничко изражавање јасно.

Други проблем представља коришћење речи „свод“ у 1. Мојсијевој 1. Та реч долази, мада дугим путем, из геоцентричних схватања Птоломеја (90–168) и његових претходника. Око 250. године пре Христа, јеврејски мислиоци из Александрије у Египту су превели хебрејску Библију на грчки, и тако је настала Септуагинта LXX. Нажалост, они су у превод унели и нешто од грчке космологије, преводећи хебрејску реч רָקִיעַ (ракија) речју στερέωμα (стере́ома), која је настала од речи στερεόω (стерео́), што значи „учинити чврстим или бити чврст“. Ово значење се пренело у Јеронимову латинску Вулгату у речи firmamentum. Ова реч је, у суштини, само транслитерована у енглески језик као firmament, што је на српском „небески свод“ (Прим.прев.). Ово је један од примера како је наука из једног времена утицала на превод Библије, а трагови су остали готово 2.000 година! Још један пример како је грчка космологија утицала на јеврејске преводиоце долази од Јосифа Флавија. Описујући други дан стварања, он је за реч ракија користио реч κρύσταλλος (кри́сталос, тј. кристална сфера) око Земље (Јудејске старине 1(1):30). Очигледно је да је ова реч коришћена на основу научних ставова тог времена.

Међу креационистима постоји расправа о значењу речи ракија у овом контексту. Куликовски (Kulikovsky) истиче:

Запазите да семантички распон од стерéома до firmamentum не одговара речи ракија. Хебрејска реч ракија указује на нешто савитљиво и исковано, нешто што је растегнуто. Као што је Ливингстон (Livingston) истакао: „Нагласак у хебрејској речи ракија није на самом материјалу, него на могућности да се нешто рашири или на чињеници да је нешто раширено.“¹⁴ С друге стране, сстере́ома и firmamentum упућују на нешто чврсто, тврдо и несавитљиво.¹⁵ Заиста, Сили (Seely) признаје да његова историјска етимологија речи ракија и рака „не доказује да је ракија из 1. Мојсијеве 1 чврста.“^16,17

Џ.П. Холдинг (J.P. Holding) каже следеће:

Опис онога што је означено речју ракија је толико двосмислен и без детаља, да чврсто небо може само да се учита у текст, уз претпоставку да оно уопште постоји. Међутим, може се исправно разумети да је 1. Мојсијева у складу са оним што данас знамо о природи небеса.¹⁸

Сходно томе, иако различита тумачења могу подједнако да одговарају, реч ракија не значи „чврсти свод.“

Kао што ћемо видети, главна дебата се водила у вези са науком, или, како би рекао филозоф науке, Томас Кун (Thomas Kuhn) (1922–1996), у вези са променом научне парадигме.^19,20 Већина људи је током историје користила геоцентричне термине, као што већина људи то чини и данас. Ми кажемо: „Сунце залази“, а не кажемо: „Ротација Земље доводи линију мог погледа према Сунцу у тангенту на мој положај на површини Земље.“ Међутим, то не значи да већина нас данас припада геоцентристима!

Сходно томе, не постоји стварни библијски проблем са геокинетичким схватањем. Ово није исто образложење као у вези са питањем „Да ли је еволуција тачна?“ или „Можемо ли Библији да додамо милионе година Земљине историје?“. Ово не представља коришћење „науке“ да би нам она тумачила библијску теологију, до чега на крају доведу сви покушаји спајања еволуционог времена и Библије. Природа односа Земље и небеса је отворено питање које вапи за истраживањем. У вези са овим питањем може да се види да ли се наука користи као „слуга“ или као „господар“ Библије. Геокинетицизам је пример када се наука користи као слуга, зато што нам помаже да објаснимо библијске текстове који би могли да одведу у погрешном правцу. Насупрот томе, еволуционо схватање о дугим периодима представља злоупотребу науке, која се поставља као гоподар Библије, у циљу урушавања њеног ауторитета, што има изузетно штетне теолошке последице, као што је постојање смрти пре Адамовог греха.

Логика и наука

Овај чланак је написан тако да помогне хришћанима да оповргну критике и да разумеју зашто је геокинетицизам истовремено и научан и библијски допуштен.

Ово је главни логички проблем апсолутног геоцентризма: Није да не бисмо могли да конструишемо геоцентричну космологију, као један од многих допуштених референтних система, него не постоје ни научни ни библијски разлози зашто бисмо то радили – не постоји динамички модел, тј. модел у смислу физичких сила и делотворних узрока кретања, који би објаснио апсолутни геоцентризам. Сходно томе, апсолутни геоцентризам суштински нема могућност предвиђања. Апсолутни геоцентризам је могао да се користи за описивање положаја планета, што је било довољно прецизно за астрономију из времена пре појаве телескопа, и што је тада, додуше, представљало велико достигнуће. Међутим, апсолутни геоцентризам не успева да објасни орбитално кретање сателита других планета. Користан је у неким случајевима, као што је лансирање ствари у орбиту, усмеравање земаљских антена ка геостационарним сателитима или наношење положаја звезда на карту. Ипак, због недостатка способности предвиђања, свеобухватан геоцентрични модел би био превише компликован. Било би потребно да се називи додају готово насумично да би се објасниле хиљаде варијација, које се лако објашњавају геокинетичким приступом. Постоји други, вероватно јачи, разлог: геокинетика је набољи начин да се разуме физика. Једначине кретања су најједноставније за честице које круже у систему у коме постоји центар масе и где се центар користи као основ координатног система. Наука напредује када постоје предвиђања, а Њутнова три закона кретања и теорија гравитације (са каснијим Ајнштајновим дорадама) сврставају се у најбоља средства предвиђања у историји. Пошто Библија не захтева да непомична Земља буде једини исправан референтни систем (што заступа апсолутни геоцентризам), зашто бисмо се држали референтног система у чијем се центру налази непомична Земља?

Ово је главни научни проблем геоцентризма: Ако је апсолутни геоцентризам тачан, онда закони физике нису универзални. То значи да експерименти, које вршимо на Земљи, не могу да се примене на ствари ван атмосфере, зато што Њутнови закони кретања и гравитације не могу да објасне оно што видимо у свемиру. То представља велики проблем зато што, сваки пут када радимо нешто у свемиру, све функционише онако како би функционисало и на Земљи. Апсолутни геоцентризам захтева свемир који не функционише у складу са Њутновим законима. Можете да покушате да опишете начин на који ствари круже око Земље у систему апсолутног геоцентризма, али не можете да користите гравитацију да бисте објаснили кретање тих тела; потребна је друга сила која би држала та тела у свемиру на окупу. Где настаје промена? Свакако пре него што дођемо до Месеца, зато што би он, према апсолутном геоцентризму, морао да направи круг око Земље једном дневно. Међутим, ми не можемо да уочимо такво кретање! Можемо да подигнемо авион, лансирамо сателит, пошаљемо објекте у Сунчев систем, и не постоји ниједно место где Њутнова механика не може да се примени. На пример, крајем 2014. године, летилица Rosetta, коју је лансирала Европска свемирска агенција (ЕСА), успешно је стигла до комете 67P/Churyumov–Gerasimenko и почела да орбитира око ње. У сложеној серији маневара, летилица Rosetta је на површину комете спустила сонду Philae. Све у вези са тим сусретом се објашњава њутновском физиком, а то је иста она физика која функционише овде на Земљи. Ако све у свемиру функционише онако како се и очекивало, на основу експеримената који су извршени на Земљи, зар то не значи да је геокинетицизам тачан, а да апсолутни геоцентризам није? Ако не можете да користите гравитацију да објасните кретање тела у Сунчевом систему, онда не можете да је користите ни да објасните кретање свемирских сонди које лете међу тим телима. Једноставно је тако.

Стога, апсолутни геоцентризам представља само „сакупљање маркица“. Не могу се давати предвиђања. Могуће је само описати оно што се види. У суштини, геоцентристи могу само да дају опис оног што се посматра, али не и објашњење. Снага геокинетичког модела је у чињеници да је он заснован на једноставном посматрању, али може да објасни различите појаве. Ахилова пета оних који још увек верују да се Земља не креће је то што њихов „модел“ представља само скуп неповезаних појава.

Грци

Главни протагониста расправе о геоцентризму је Клаудије Птоломеј (90–168), грчки мислилац који је живео у египатском граду Александрији у 2. веку. Он је имао пресудан утицај на ову расправу, тако да и данас термини „геоцентрични“ и „птоломејевски“ практично представљају синониме. Међутим, пре њега није било једногласности међу грчким мислиоцима. У ствари, Птоломејевом геоцентризму је претходило неколико хелиоцентричних схватања. Грчки мислилац Аристарх са Самоса (310–230 пре Христа) је био само један од хелиоцентриста. Занимљиво је да је он такође тврдио да је Сунце много удаљеније од Месеца (зато што Месец може да помрачи Сунце). Пошто Сунце и Месец имају исту привидну величину, он је сматрао да величина Сунца мора да буде пропорционална његовој удаљености иза Месеца. Он је потценио величину Сунца (самим тим и његову удаљеност) 10 пута, али његов модел је био очигледно хелиоцентричан. Он није био једини у античко време који се с тим борио. У ову расправу су била укључена и славна имена попут Архимеда (287–212 пре Христа), Сенеке (4. пре Христа – 45. лета Господњег), Плинија Старијег (23–79) и Плутарха (45–120).

Постојали су добри разлози што је већина људи античког доба веровала у геоцентризам и што су мислиоци наводили више доказа у прилог геоцентризма. Никола Коперник (1473–1543) је сумирао аргументе у Поглављу 7 своје књиге О кретањима небеских сфера:²¹

Стога, запажа Птоломеј из Александрије (Syntaxis,²² 1, 7) – ако би се Земља кретала, и то само на нивоу дневне ротације, догодило би се супротно од онога што је горе речено, пошто би кретање морало да буде прекомерно насилно, а његова брзина би морала да буде ненадмашна, да би могла да носи читав обим Земље у току 24 сата. Али, ствари које су подвргнуте наглој ротацији, изгледају сасвим неподесно да привуку (тела себи), и вероватније је, уколико се састоје из више делова, да ће одлетети, осим ако их не задржи нека веза. Он каже да би се Земља одавно распала, и отпала од небеса (потпуно бесмислена идеја). Штавише, жива бића и тела са малом тежином би се разлетела. Тела, која падају правом линијом, не би падала под углом од 90 степени на означено место, зато што би у међувремену била повучена тако брзим кретањем. Штавише, облаци и све друго што лебди по ваздуху, увек би се кретали према западу.

Коперник користи аристотеловску терминологију својих противника, у којој „насилно“ значи „узроковано спољашњом силом“, пошто нико у то време није знао за Њутнов други закон. На пример, када би књига пала са стола, то би било „природно кретање“, али ако би неко подигао књигу, то би било „насилно“ кретање. Ипак, размислимо о последицама аристотеловског схватања: ако је било која спољашња сила „насилна“, експериментална наука не важи, зато што ниједно подешавање у експерименту не може да буде „природно“.

Коперник је објаснио да су неки од античких мислилаца тврдили да би се све разлетело кад би Земља ротирала, људи и животиње би одлетели са површине, тела која падају би кривудала док падају на површину, и стално би дувао источни ветар. Коперник затим користи тај аргумент и окреће га против њега самог, постављајући још већи изазов у Поглављу 8:

Због овог и сличних назови разлога, антички мислиоци су инсистирали да Земља остаје непомична у центру свемира, и да је то њен положај ван сваке сумње. Ипак, ако неко верује да Земља ротира, он свакако сматра да је њено кретање природно, а не насилно… Стога Птоломеј нема разлога да се плаши да би Земља, и све на њој, били поремећени ротацијом коју ствара природа…

Али, зашто он не показује још већу забринутост за свемир, чије кретање мора да буде брже, пошто су небеса већа од Земље? Или су небеса постала неизмерна зато што их неописиво насиље њиховог кретања одвлачи од центра? Да ли би се и она распала када би се кретање зауставило? Када би ово расуђивање било исправно, свемир би сигурно растао до бесконачности. Што је јача покретачка сила, то је кретање брже, пошто се обим круга, који небеса морају да направе око Земље у периоду од 24 сата, стално повећава. За узврат, како брзина кретања расте, тако се небеско пространство повећава. На тај начин, брзина повећава величину, а величина брзину, и тако до бесконачности. Ипак, сходно познатом аксиому физике, да се бесконачно не може прећи или померити у било ком правцу, небеса би нужно морала да остану непомична.

Као што ћемо видети, не само да је дат одговор на примедбу „да би се Земља распала“, већ су дати одговори и на остале примедбе, које су антички мислиоци износили.

Црквени оци

Неколицина црквених отаца, који су разматрали ово питање, били су геоцентристи. Међутим, није баш најпоштеније то што савремени геоцентристи цитирају ране црквене оце као подршку. Прво, сви пагани у њихово време су такође заступали геоцентризам, тако да су црквени оци само одражавали тадашњи здрав разум, тадашње уобичајене научне идеје, или уобичајено коришћење језика. Не може се рећи да су они износили принципијелно теолошко противљење геокинетицизму.

Друго, били су под утицајем погрешног превода хебрејске речи ракија у грчким и латинским преводима Библије. Треће, њихов геоцентризам је био птоломејевски геоцентризам, док савремени геоцентристи заправо заступају тихонијанско мешовито гео-хелиоцентрично схватање (погледати испод). Пошто ниједан црквени отац није заступао ово модерно схватање, како онда савремени геоцентристи могу да их цитирају као подршку?

Четврто, први прави интелектуални изазов апсолутном геоцентризму је дошао од побожних следбеника библијског погледа на свет.

Средњи век

Због рада мислилаца попут Боетија (Boëthius) (480–525), који је у вези са овом темом пратио вођство Аристотела и Птоломеја (који ипак нису грешили у свему), научници у Средњем веку су знали да је Земља само тачка у поређењу са пространством свемира. Боетије је говорио:

Као што сте чули од астронома, сви се слажу да, у поређењу са пространством небеса, цео опсег Земље има вредност једне обичне тачке, што ће рећи, ако би се Земља упоредила са пространством небеске сфере, могло би да се каже да уопште и нема запремину.²³

Ипак, већина њих је прихватала геоцентрично схватање свога времена. Тома Аквински (1225–1274) је имао значајан утицај на готово потпуно усађивање аристотеловске филозофије, и њеног рођака, птоломејевске астрономије, у умове својих савременика. Међутим, после Аквинског, неколико црквених научника у Средњем веку је директно довело у питање аристотеловску филозофију. У ствари, у Средњем веку су настали универзитети, где се охрабривало довођење ауторитета у питање.²⁴ Због тога што је Земља бесконачно мала у поређењу са небесима, Жан Буридан и Никола Орезмо су предлагали да би било префињеније када би сама Земља ротирала, него да цео свемир кружи око ње (они су следили кораке неколико грчких филозофа који су исто то говорили). Они су одговорили на већину библијских и научних приговора, који су били упућени Галилеју неколико векова касније, али нису успели да утврде геокинетицизам као чињеницу, као што објашњава Ханам (Hannam):

Орезмо је припремио терен. Он је оповргао већину приговора на идеју да се Земља креће два века пре него што је Коперник предложио да би она, у ствари, могла да се креће.²⁵

Уобичајено мишљење у Средњем веку је било да центар свемира представља најгоре место на коме би неко могао да буде. На пример, Дантеова Божанствена комедија, написана негде око 1310. године, има девет кругова пакла унутар Земље, при чему са приближавањем центру постаје све горе. Баш у центру (сферичне) Земље, која се налази у центру свемира, налазио се Сотона. У супротном смеру, са удаљавањем од центра, девет небеских сфера је повећавало врлину и блискост Богу. Ми свакако не заступамо Дантеову визију, али у том светлу, удаљавање Земље од центра је у очима људи из Средњег века представљало напредак, а не деградацију, како у 21. веку тврде скептици са застарелим идејама.

Да ли је црква сузбијала геокинетичку теорију?

Други тврде да је „Црква“ сузбијала напредак науке прогонећи оне који су иступали против апсолутног геоцентризма, али историја даје прилично другачију слику. Римокатоличка црква је, уместо да се противи астрономији, потрошила огромне своте новца на њу. Зашто? Зато што је, када је „Црква“ заузела значајан део Земље, израчунавање дана када се слави Васркс постало проблематично. „Прва недеља после првог пуног месеца, после пролећне равнодневице“ (Никејски сабор, 325. године) звучи као прецизна формула, али било је потпуно извесно да су различити посматрачи на различитим местима у свету могли да славе Васкрс у различитим данима, чак и да не направе грешку. Томе треба додати и чињеницу да се, због јулијанског календара, календарска година све више разликовала од соларне (до почетка 16. века разлика је нарасла на 10 дана), тако да су имали велики проблем. Да би се решила ова питања, катедрале су биле коришћене као огромне оптичке мрачне коморе (camera obscura) у којима су Сунчеви зраци пројектовани на линије меридијана (лат. meridiane, једнина meridiana). Тако је путања Сунца по небу могла прецизно да се забележи, као што је документовао историчар науке Џон Хејлброн (John Heilbron) (1934–).²⁸ Катедрале су биле идеалне зато што су биле огромне, рад архитектонских генија, и довољно старе да имају стабилне темеље, тако да се положаји меридијана не би померали. Оне су биле прецизнији астрономски инструменти него најбољи телескопи тога времена; телескопи нису надмашили меридијане све до средине 18. века.

Резултат тог рада је било усвајање Грегоријанског календара 1582. године, који се и данас користи. Промена календара се догодила 50 година пре суђења Галилеју и била је „заснована на прорачунима који су коришћени у Коперниковом раду“, као што је истакао Кун.²⁹ Нова астрономија Николе Коперника је већ тад показала своју практичну надмоћ, али је показала и да је Црква допуштала такво схватање као радну математичку хипотезу.

Након тога је настављено дорађивање теорије. Занимљиво је да су до 1655. године (13 година након смрти Галилеја) посматрања, која је вршио Ђовани Касини (Giovanni Cassini) (1625–1712) у катедрали у Болоњи, дала одговор на велику расправу тог времена, и пружила конкретне доказе да је Кеплерова теорија била тачна, а Птоломејева погрешна. Касини је такође показао да се удаљеност Сунца временом мења, што је значило да кружне орбите више нису долазиле у обзир, и да је Кеплер био у праву у вези са елиптичним орбитама.³⁰

Хронологија догађаја – занимљиви дефиле кроз историју

Много имена је ушло у причу. У ствари, и превише да бисмо их све навели. Ипак, добро је ставити неколико најважнијих имена у одговарајућу историјску перспективу. Када се помене ова тема, већина људи одмах помисли на Галилеја и његово суђење, али он није био ни прва, ни најважнија личност. Никола Коперник („човек који је зауставио Сунце и покренуо Земљу“³¹) преминуо је више од две деценије пре него што се Галилеј родио, а осуда Галилејевог рада је дошла тек када је он напунио 70 година.

Потрагу за решавањем ове мистерије су покренули људи са хришћанским погледом на свет, који су мање или више, веровали Библији. Они нису видели да постоји сукоб између науке и вере. Чак је и велики астроном, Јохан Кеплер, за свој рад рекао да је то било „као понављање Божјих мисли“, и:

Главни циљ свих истраживања спољашњег света би требало да буде откривање рационалног поретка и хармоније, које је Бог у њему успоставио и које нам је открио у језику математике.³²

Али, постојао је отпор геокинетичким идејама. Тај отпор су углавном предводили други научници, а не „Црква“. Коперникова схватања су била позната папи и многим кардиналима тог времена, и они су га подржавали.То не значи да његова схватања нису била спорна, али ни римокатоличка, ни протестантске цркве нису по кратком поступку одбациле геокинетицизам. Галилеја је у раду охрабривао папа Урбан VIII, који му је прво био близак пријатељ Међутим, касније, када је Галилеј увредио папу стављајући његове речи у уста Симплиција (лик луде) у књигу, у којој се износе тврдње против геоцентризма, њих двојица су постали љути непријатељи.³³ Само неколико деценија после смрти Галилеја и папе Урбана VIII, језуитски астрономи су предавали геокинетицизам астрономима у Кини. Ђорђо де Сантилана (Georgio de Santillana) (1902–1974), филозоф и историчар науке са Масачусетског института за технологују (Massachusetts Institute of Technology – MIT), написао је следеће:

Дуго времена је познато да је већина интелектуалаца у цркви била на страни Галилеја, док је најјасније противљење долазило од секуларних идеја.³⁴

Узимајући у обзир да је расправа трајала вековима, не би требало да изненађује да је то био спор међу научницима. Нешто од тога је повезано са поделом на римокатолике и протестанте, нешто са тврдоглавошћу разних људи, а много тога су произвели антихришћански полемичари из 19. века.^35,36

Никола Коперник

Вероватно најважније име на нашем кратком путовању кроз историју је Никола Коперник. Коперник није био само астроном, већ и лингвиста, филозоф, лекар, доктор канонског црквеног права и проницљив економиста.³⁷ Иако су његове геокинетичке идеје постојале деценијама пре његове смрти, и иако је он делио своја схватања са многим другим људима, он је одложио објављивање свог дела О кретањима небеских сфера (De revolutionibus orbium coelestium), до пред саму смрт 1543. године. Овај велики догађај у историји науке је био окидач за „коперниканску револуцију“, како је ми данас зовемо. Он је користио исте податке, добијене посматрањем, које су користили и други, али је додао много једноставнији модел за објашњење – планете, укључујући и Земљу, крећу се по орбитама око Сунца.

„Окамова оштрица“ (названа по Вилијему од Окама (William of Ockham) (1287–1347)) представља добро познати принцип науке. Према овом принципу, ако постоји више супротстављених теорија, она са најмање претпоставки је вероватно тачна. Коперников модел је био много једноставнији од птоломејевског система. На исти начин, савремени геокинетички систем је много једноставнији од савременог апсолутног геоцентричног система. У ствари, савремене варијанте апсолутног геоцентризма су много сложеније него што је био птоломејевски систем, зато што морају да разматрају много више појава него што је Птоломеј познавао. Сходно томе, Окамова оштрица их дубоко „сече“.

Ипак, било је места за побољшања. На пример, Коперник је и даље тврдио да планете орбитирају по савршеним кружницама, и држао се птоломејевске идеје да звезде орбитирају у удаљеној кристалној сфери. Због тога је и он морао да додаје епицикле да би у своју теорију уклопио емпиријске податке. Ипак, његова логика, математика и емпиријски докази су потпалили фитиљ. У ствари, он је играо значајну улогу у поновном покретању научне револуције током Ренесансе, након што је средњовековна научна револуција била заустављена због Црне смрти.³⁸ Још увек су постојале препреке које је требало превазићи, зато што су многи критичари као јак доказ против Коперникове теорије користили чињеницу да није било уочљиве паралаксе међу звездама.

Пролазак Венере поред Сунца први пут је забележен 1639. године, када је млади астроном Џеремаја Хорокс (Jeremiah Horrocks) (1618–1641), пројектовао слику Сунца кроз телескоп на комад папира [Упозорење: НЕ покушавајте ово без одговарајуће заштите за очи, а деца то никада не би требало да раде без надзора одраслих. Концентрисање Сунчеве светлости на овај начин може трајно да оштети ваш вид]. Хорокс је могао да процени величину Венере, као и вредност астрономске јединице: 88,3 милиона километара, што је износило ⅔ стварне вредности, али то је било најпрецизније мерење до тада. Бележење следећих пролазака Венере 1761/1769. И 1874/1882. Године спада у најбоље примере међународне научне сарадње. У ствари, велики морепловац, капетан Џејмс Кук (James Cook) (1728–1779), први човек за кога је забележено да је опловио Нови Зеланд, послат је на Тахити са искључивим циљем да забележи пролазак Венере 1769. године, што је он успешно и урадио.

Паралакса такође може да се користи за мерење удаљености звезда. Фридрих Бесел (Friedrich Bessel) (1784–1846) је 1838. године обавио прво мерење паралаксе звезда на звезди 61 Cygni. Он је закључио да је та звезда удаљена 10,3 светлосне године (погрешио је за мање од 10%), иако је паралакса износила мање од 0,00009 степени. До краја 19. века имали смо доста добру идеју о астрономској јединици, величини Сунчевог система, као и корисности паралаксе за мерење великих растојања, а све је то помогло да се учврсти геокинетичка теорија.³⁹

Опсерваторија без посаде, под називом Gaia, коју је недавно лансирала ЕСА, моћи ће да мери паралаксу до неколико десетина хиљада светлосних година (око 1% пречника Млечног пута). Пошто се звезде очигледно налазе на различитим удаљеностима, не постоји ниједна „кристална сфера“. Да ли постоје различите сфере? Можда по једна за сваку звезду? Можда су звезде прикачене за небески свод? Можда низом жица високог напона? Или је, можда, свемир ипак геокинетичан!

Карта познатих звезда у полупречнику од 14 светлосних година од Земље, заснована на мерењима паралаксе. Важно је истаћи да се звезде не крећу само у односу на Земљу, већ и једна у односу на другу, што значи да ће сазвежђа да промене облик током времена на начин који може да се предвиди. Апсолутни геоцентризам не може то да објасни ни на један практичан начин.

Галилео Галилеј

Галилео Галилеј (1564–1642) је први усмерио телескоп према небеским телима – и супротно популарном миту, није забележено да је било ко „одбио“ да гледа кроз Галилејев телескоп.⁴⁰ Он је први видео Јупитерове сателите (и тачно их означио као такве), као и Сатурнове прстенове. Он је први видео Сунчеве пеге, што је оповргло аристотеловске и средњовековне идеје о савршеним небеским телима. Он је приметио да се Венера повећава и смањује током времена, и телескопом посматрао како она пролази кроз фазе као и Месец. У птоломејевској теорији, Венера је кружила око Земље близу Сунца, зато што је једино тако видимо. Међутим, по таквом сценарију, привидна величина Венере се не би мењала готово 7 пута.⁴¹ Ова промена се објашњава чињеницом да Венера орбитира око Сунца на просечној удаљености од око 108 милиона километара, док Земља орбитира на око 150 милиона километара, тако да растојање од Земље до најближе тачке Венерине орбите износи око 42 милиона километара (150-108=42), а до најдаље око 258 милиона километара (150+108=258).⁴² Венерине фазе не могу да се објасне птоломејевским/неотихонијанским моделом у коме Венера кружи око Земље близу Сунца, јер би морало да се претпостави да се Земља налази између Сунца и Венере, пошто са Земље може да се види и „пуна“ и „млада“ Венера. Међутим, орбитирање Венере око Сунца објашњава огромну разлику у привидној величини, Венерине фазе, као и чињеницу да је фаза „младе“ Венере најсјајнија, пошто је у то време Венера најближа Земљи.⁴³

Венера пролази поред Сунца 2012. године.

Галилеј је први предложио (што је било тачно и функционално кад смо на тлу) решење за “проблем географске дужине”, тако што би се израдила таблица циклуса Јупитерових сателита као референтно место (укључујући време и углове), а онда би се ти циклуси посматрали (у исто време, под различитим углом) на местима чија географска дужина није позната. Постоји много више о овом човеку него што већина људи схвата. Много је писано о његовом суђењу пред Римокатоличком црквом, и постоји обиље урбаних митова о тој теми. Рећи ћемо да Црква није активно сузбијала геокинетичку теорију толико колико је Галилеј увредио папу на такав начин да је то трајно прекинуло њихово пријатељство, што су његови противници радо искористили као прилику да га доведу на суђење за јерес. Међутим, Хејлброн је истакао следеће:

Галилејева јерес, према стандарној разлици коју је користила Инквизиција, била је „инквизиторна“, а не „теолошка“. Ова разлика је омогућавала предузимање мера против људи због кршења прописа или прављења скандала, иако та дела нису представљала кршење аката вере које су прокламовали папа или Генерални концил. Међутим, Римокатоличка црква никада није прогласила да библијски стихови, који наговештавају кретање Сунца, морају да се, као акт вере, тумаче у корист птоломејевског свемира. Због тога су оптимистички коментатори могли да разумеју да „формално јеретички“ значи „привремено није прихваћен“.⁴⁴

Као што смо показали, ово је заиста било „наука против науке“, али Галилеј није имао сву науку на својој страни. Његов омиљени „доказ“ за геокинетицизам су биле плима и осека, а данас се зна да је у томе Галилеј погрешио. Беда Часни је дао исправно објашњење вековима раније: Месец је главни узрок плиме и осеке. Дакле, уобичајена историографија агресивних атеиста, о науци наспрам религиозних геоцентриста незналица, заснована је на непознавању историје и застарелим идејама: многи геоцентристи су следили оно за шта су мислили да представља најбољи научни доказ који су имали у то време. Грешка критичара је у томе што учитавају савремену науку људима који нису могли да имају то знање. Не би требало да правимо исту грешку занемарујући савремену науку и усвајајући апсолутни геоцентризам.

Тихо Брахе

Тихо Брахе (Tycho Brahe) (1546–1601) је још један учен и вредан човек који је оставио траг у историји. Без помоћи телескопа, он је пажљиво вршио астрономска посматрања током више деценија, са прецизношћу која одговара ширини једног новчића посматраног са удаљености од 100 метара. Након супернове 1572. године, Брахе је тврдио да небеска сфера није непроменљива, како је Аристотел учио. Он је затим тврдио да је Велика комета из 1577. године путовала кроз наводне кристалне сфере (што значи да оне не постоје). На крају, он је предложио комбиновани модел, у коме планете орбитирају око Сунца, али у коме Сунце и Месец⁴⁵ орбитирају око Земље. Ово је било засновано на чињеници да нови подаци нису могли да се уклопе у Коперников модел (али то је било због Коперникових претпоставки о савршено кружним орбитама).

Брахе је предложио космологију која је била хибрид птоломејевског и коперниканског система: Сунце, Месец и звезде круже око непомичне Земље, док остале планете круже око Сунца. Он је сматрао да ова космологија комбинује математичку префињеност коперниканског система са оним што је сматрао да су научни докази птоломејевског система да се Земља не помера. Брахеов гео-хелиоцентрични модел је био у сагласности са Галилејевим посматрањем Венериних фаза и Јупитерових сателита.

Брахе је такође исправно закључио: ако се Земља креће око Сунца, онда би требало да видимо паралаксу са звездама. Коперник је одговорио, како се испоставило, исправно, да су звезде много удаљеније него што је тада могло да се замисли. Али, чекајте мало. У то време су мислили да звезде имају ограничену привидну величину, а за звезде, као што је, на пример, Вега, су мислили да је већа од Северњаче. Брахе је израчунао да, ако су звезде тако далеко како је Коперник сматрао, оне би морале да буду незамисливо велике, а према њима би Сунце изгледало као патуљак.

На ове аргументе одговор су ускоро дали геокинетицисти, али то је био слаб одговор. Један коперниканац, Кристоф Ротман (Christoph Rothmann), на Брахеов закључак је дао одговор, који је у суштини гласио: „Кога је брига колике су звезде, зато што величина не значи ништа за бесконачног Бога.“ Ово окреће наглавачке уобичајене лагарије агресивних атеиста о науци против религије: овде се геоцентриста позивао на науку, док је коперниканац прибегавао аргументу „Бог је то тако направио“.⁴⁶

Аргумент „великих звезда“ је био главни и неоспориви аргумент у Књизи 9 енциклопедијског дела Almagestum Novum (Нови Алмагест) које је 1651. године објавио астроном и језуита Ђовани Батиста Рициоли (Giovanni Battista Riccioli) (1598–1671). Рициоли је први који је прецизно измерио гравитационо убрзање тела која падају. Он је размотрио 126 квалитативно различитих аргумената у вези са кретањем Земље – 49 за и 77 против. Већина тих аргумената су били научни, и Рициоли је мислио да је тежина научних доказа на страни непокретне Земље. Стога je он бранио тихонијански гео-хелиоцентрични модел као онај који је највише у складу са тадашњом науком.⁴⁷

Међутим, ни Брахеу ни Рициолију, ни његовим противницима хелиоцентристима није било познато да привидна величина звезда представља оптичку варку, пошто су, посматрано са Земље, готово све звезде тачкасти извори светлости, а „величина“ је последица ефекта преламања или расипања светлости. Чак и са употребом телескопа, расипање светлости изазива појаву под називом „Ејријев диск“, коју је први описао научник из 19. века Џорџ Бајдел Ејри (George Biddell Airy) (1801–1892).⁴⁸ Обе стране у расправи су мислиле да Ејријев диск заправо представља посебну звезду.

У стварности, звезда Вега, за коју је Брахе мислио да је огромна, од Сунца је већа само 2,36 пута, али је прилично близу. Северњача, за коју је Брахе мислио да је мања звезда, од Сунца је већа 43 пута. Прва директна слика једне звезде изван Сунчевог система, у смислу звезданог диска, а не тачкастог светла, била је слика звезде Бетелгез, коју је направио свемирски телескоп Хабл 1996. године.⁴⁹ Али, Бетелгез је заиста велика звезда, већа чак и од пречника Јупитерове орбите, и релативно је близу (око 643 светлосне године), тако да је било могуће сликати њену величину. Међутим, Ејријев диск је откривен релативно недавно, тако да можемо да закључимо да је Брахе поступао као прави научник, користећи најбоље доступне податке тог времена. И, иако је Брахе озбиљно схватао Библију, он је свој измењени геоцентрични модел засновао на ономе за шта је мислио да је најбољи научни доказ.⁵⁰

Не изненађује да су неколико година биле популарне и Брахеова гео-хелиоцентрична теорија и неке конкурентне, али сличне теорије. Неколико од ових конкурентних теорија су подразумевале да Земља ротира у геоцентричном свемиру, али оне су, попут њихових грчких претеча, биле кратког века. Једном кад се Земља заврти, псеудо-библијски аргументи (нпр: „Библија говори о изласку Сунца, тако да свемир мора да буде геоцентричан“) испаравају. Једном када се Земља заврти, сви наводни емпиријски докази за геоцентризам изненада нестају.

Јохан Кеплер

Кеплеров модел Сунчевог система на основу платонских геометријских тела из 1596. године.

Јохан Кеплер (1571–1630) је радио код Брахеа, и након његове смрти је наследио његове податке. За разлику од Брахеа, Кеплер је рано прихватио Коперников хелиоцентрични модел, верујући да његова математичка префињеност одражава славу Тројединог Бога Библије, и покушао да унапреди модел. Његов први покушај је био домишљат, мада га је на крају напустио: он је тврдио да орбите шест познатих планета имају полупречнике замишљених сфера које описују нека од пет платонских геометријских тела (октаедар, икосаедар, додекаедар, тетраедар и коцка), при чему је свако тело смештено у следећем телу, тако што својим теменима додирује круг који је у том телу уписан, док се у центру свега тога налази Сунце.⁵¹ Кеплер је закључио да су се његова предвиђања разликовала од Брахеових посматрања орбите Марса за само 8 лучних минута. Пошто 1 лучни минут износи 1/60 део степена, постојала је мала разлика између емпиријских података и теорије. Угаони пречник Месеца, посматрано са Земље, износи између 29,3 и 34,1 лучних минута, а Птоломејев и Коперников ранији рад је био прецизан само до 10 лучних минута. Међутим, Кеплер је узео Брахеова запажања са великим поштовањем, пошто су била прецизнија за 2 лучна минута, а та сићушна разлика је била довољна за напуштање теорије:

Да сам веровао да можемо да занемаримо ових 8 лучних минута, одмах бих закрпио своје хипотезе. Али, пошто није било допуштено да се занемаре, ових 8 минута је показало пут ка потпуној реформацији у астрономији.

Он је касније развио оно што се данас назива Кеплеровим законима кретања планета:

1. Све планете се крећу око Сунца по елиптичним путањама, при чему се Сунце налази у једној од две тачке фокуса;
2. Планете описују једнаке површине у једнаким временским интервалима;
3. Квадрат периода обиласка планете око Сунца је сразмеран кубу велике полуосе њене путање.

Његове идеје нису биле универзално прихваћене (нпр. ни Галилеј, ни Декарт их нису прихватили), али његова књига Сажетак коперниканске астрономије (Epitome of Copernican Astronomy) је постала најчитанији текст о астрономији тoга доба.⁵² Још увек је недостајао физички разлог због ког су ствари функционисале на тај начин. У том историјском периоду, астрономија је била повезана са астрологијом и математиком, и била је дубоко уроњена у филозофију. Физику су сматрали за потпуно одвојен предмет, а Кеплер је трпео критике чак и због свог малог покушаја повезивања те две области.

Taбела 1: Подаци о орбитама планета.

Исак Њутн

Исак Њутн (1642–1727) је једноставно један од највећих научника у историји. Међу својим многим достигнућима, он је 1687. године развио универзалну теорију гравитације, која каже да сва тела у свемиру привлаче сва друга тела, а да је сила привлачења повезана са масом два тела и њиховим међусобним растојањем.⁵³ Он нам је такође дао три Закона кретања:

1. Тело које мирује ће остати у мировању, а тело које се креће ће наставити да се креће, док на њега не почне да делује спољашња сила;
2. Сила, маса и убрзање су повезане формулом F=ma;
3. Увек постоји једнака реакција у супротном смеру на било коју силу која делује на тело.

Размислите о овоме: Галилеј је први видео да мањи сателити круже око већих планета, а Њутн је дао разлог за то. Примените то кроз Сунчев систем. Знамо величину Сунца. Сунце има много већу масу од Земље. Ако сателити орбитирају око планете која има много већу масу, онда Земља (и друге планете) морају да орбитирају око Сунца које има много већу масу. На већим размерама, видимо збијена звездана јата у којима звезде орбитирају око свог заједничког центра масе, према ономе што може да покаже моделовање помоћу супер-компјутера. Иако се ту често додаје „тамна материја“, очигледно је да има још да се учи (нпр. можда би требало да усвојимо нову физику Кармелијанске релативности).⁵⁴

Веома важно је то што Кеплерова три закона кретања планета могу директно да се изведу из Њутновог рада (заправо Њутн је то и урадио). Када се Њутнов закон гравитације, и први и други закон кретања, користе у хелиоцентричном систему, испоставља се да је барицентар (центар масе система) један од фокуса кеплеровских елипси. Али, Њутн је отишао даље од тога, и то представља део његове изузетности. Њутн је веома пажљиво објаснио да би докази за његову теорију требало да се примене само на ограниченим скуповима података. У давању објашњења за различите појаве, резултати би требало да буду удружени у све веће моделе за објашњавање, али би било какво одступање од очекиваног требало приписати посебним условима. Ово је једно од најзначајнијих достигнућа у историји експерименталне науке, зато што је водило ка све већем броју емпиријских мерења и све бољој доради његових модела.

Једноставна идеја да свака честица у свемиру привлачи сваку другу честицу сада може да објасни емпиријске доказе до задивљујућег степена прецизности, а ти докази стоје насупрот апсолутном геоцентризму. Постоје многи хаотични ефекти чак у Сунчевом систему (као што су поремећаји у путањама тела која још нису класификована), и због њих математика није прецизна као савршени механизам, као што би могло да се очекује. Међутим, њихов ефекат је мали. Задивљујући број појава може да се објасни. На пример, Едмунд Халеј (Edmund Halley) (1656–1742) је објавио да изгледа као да Месец временом успорава (на основу података о помрачењима из античког периода). Неколико веома умних научника је предложило разне теорије (нпр. Ојлер и Лаплас), али је њутновска механика на крају однела превагу (средином 19. века научници су закључили да је плимско трење узрок успоравања и њиме изазваног удаљавања⁵⁵). Временом су научници приметили све више мањих одступања, и почетком 20. века је развијена Хил-Браунова (Hill-Brown) теорија. На њутновским основама, она је објаснила многе мање варијације у Земљиној ротацији у односу на Месец, а већина њих је објашњена узимањем у обзир неправилности у структури саме Земље – другим речима, даљом дорадом закона гравитације.

Њутновска теорија функционише на невероватно високом степену прецизности овде на Земљи, објашњава сателите, функционише на Месецу, и у основи, функционише свуда где смо пробали. Да је апсолутни геоцентризам тачан, ниједна од тих ствари не би требало да буде тачна. Нити бисмо могли из геоцентричног свемира да изведемо тако једноставне законе, који омогућавају мноштво тачних предвиђања. Сходно томе, зашто бисмо тражили алтернативно објашњење уместо геокинетичности?

За оне који мисле да Библија захтева апсолутни геоцентризам, значајно је рећи да је Њутн више написао о теологији него о науци, а сам је мислио да његово највеће дело представља објашњење Даниловог пророчанства.⁵⁶ Њутн је Сунчев систем схватао као доказ постојања библијског Бога:

Најлепши систем Сунца, планета и комета, може да постоји само по мудрости и управи једног интелигентног Бића… То Биће управља свим стварима, не као душа света, већ као Господар над свим; и у вези са облашћу којом управља, он је навикао да га зову „Господ Бог“ Παντοκράτωρ [Пантокра́тор – Сведржитељ, 2. Коринћанима 6:18], или „Владар свемира“… Свевишњи Бог је Биће које је вечно, бескрајно, апсолутно савршено.⁵⁷

Такође, Њутн је био оштар према атеизму који данас толико доминара академском заједницом:

Насупрот побожности је атеизам у вероисповедању и идолопоклонство у пракси. Атеизам је тако бесмислен и одвратан људском роду да никада није имао много поборника.⁵⁸

Такође, упркос оптужбама за супротно, Њутн је био потврђени тројичар, иако се није слагао са свим англиканским доктринама.⁵⁹

Ајнштајн

Пре прекретнице у 20. веку, у њутновској механици је постало очигледно да постоји неколико проблема. Урбен Жан Жозеф ле Верије (Urbain Jean Joseph Le Verrier) (1811–1877) је први приметио да је Меркурова орбита одступала од њутновских предвиђања за око 40 лучних секунди у току једног века. Алберт Ајнштајн (1879–1955) је одговорио на то, износећи тврдњу да је њутновска механика применљива на слабој гравитацији, али да на екстремнијим нивоима (као што је Меркурова орбита), гравитација искривљује простор и време. У свом чланку из 1916. године о општој релативности, Ајнштајн је предложио три теста за своју теорију: 1) померање орбите Меркура може да се објасни; 2) савијање светлости због Сунца; и 3) гравитациони црвени помак. Теорија је прошла сва три теста, али и много више од тога.

Ајнштајнове теорије такође стоје насупрот апсолутно геоцентричног свемира. Ово је двоструки изазов. Геоцентризам мора да одговори на експерименталне потврде и Њутнових и Ајнштајнових теорија. Ајнштајнова чувена изјава гласи: „Ни хиљаду експеримената не може да докаже да сам у праву, а само један експеримент може да докаже да грешим.“ Његове теорије су тестиране, и прошле су тест хиљадама пута. Апсолутни геоцентризам је тај коме недостаје експериментална потврда, и који пати од експерименталних противречности, а његови заступници морају да прибегавају све већем броју егзотичних идеја како би те противречности објаснили. Ајнштајнове теорије су засноване на чувеним једначинама електромагнетизма Џејмса Клерка Максвела (James Clerk Maxwell) (1831–1879), једнако чувеним Лоренцовим трансформацијама, названим по Хендрику Лоренцу (Hendrik Lorentz) (1853–1928) и раду Жила Анрија Поенкареа (Jules Henri Poincaré) (1854–1912), који је прерадом Лоренцових трансформација трасирао пут за Анјштајна. Стога, Геоцентризам запада у још веће проблеме са експерименталном науком. Свемир се не може разумети у систему апсолутног геоцентризма, а готово све, што смо мислили да знамо о темељним открићима у астрономији, морало би да буде погрешно.

Референтни систем

Често указујемо на то да, када се расправља о астрономији, Библија једноставно прави одговарајући избор референтног система. Некоме, ко седи у возу, не изгледа као да се креће у односу на воз, али изгледа као да се брзо креће у поређењу са оним што је напољу. Исто тако, неко, ко стоји на тлу изван воза, види како је особа у возу протутњала истом брзином као и воз. Разлика је у томе што те две особе имају различит референтни систем. Сходно томе, за некога на Земљи, Сунце, Месец, планете и звезде изгледају као да круже око нас, па зашто Библија не би користила Земљу као референтни систем?

Увек кажемо да се аутомобил „зауставио“ у односу на тло. Ограничења брзине и знакови за заустављање су подешени у односу на тло, а GPS системи у нашим аутомобилима користе референтни систем који подразумева да је аутомобил у центру! Само би цепидлака инсистирала да се аутомобил, који се зауставио на екватору, у геокинетичком систему у ствари креће брзином од 1.670 километара на сат у односу на центар масе Земље, због ротације Земље око њене осе;⁶⁰ орбитира око Сунца брзином од 108.000 километара на сат; и путује око центра галаксије брзином од 800.000 километара на сат. Фред Хојл (Fred Hoyle) (1915–2001), који није пријатељски настројен према хришћанству, потврдио је следеће:

Однос између две слике [геоцентричности и геокинетицизма] сведен је на координатну трансформацију и представља главно начело Ајнштајнове теорије да су било која два погледа на свет, међусобно повезана координатном трансформацијом, потпуно равноправна са физичке тачке гледишта. Данас ми не можемо да кажемо да је коперниканска теорија „тачна“, а птоломејевска „погрешна“ у било ком смисленом физичком погледу.⁶¹

Запазите да Хојл говори о координатној трансформацији између два референтна система у геокинетичком свемиру, а не о динамичком објашњењу физике која је укључена у то како се ствари крећу у геокинетичком моделу насупрот апсолутно геоцентричном моделу. Када поставите једначине кретања за геоцентрични и хелиоцентрични модел, можете да се пребацујете из једног у други. Лепо. Али, када уведете физику (гравитацију), један модел функционише са физиком, док други представља само низ једначина кретања који није ни на који начин повезан са физиком. Такође, један од сарадника Стивена Хокинга, јужноафрички космолог и теистички еволуциониста, Џорџ Елис (George Ellis), написао је следеће:

„Људи би требало да буду свесни да постоји низ модела који могу да објасне емпиријске налазе“, тврди Елис. „На пример, могу да вам конструишем сферично симетричан свемир са Земљом у центру, и не можете да га оповргнете на основу запажања.“ Елис је објавио научни рад о томе. „Можете да га искључите само на филозофском основу. Сматрам да нема ништа лоше у томе. Оно што бих желео да истерам на чистац јесте чињеница да ми користимо филозофске критеријуме у избору модела. Космологија у великој мери покушава то да сакрије.“⁶²

Елис овде говори о односу модела великог праска и других космолошких модела, а не о геоцентризму и геокинетицизму. Суштина је у томе да се филозофија често намеће у оквиру аргумената у вези с тим како свемир функционише. Елис је могао исто да каже о дословно геоцентричном систему. Геоцентристи често радосно истичу наводне геоцентричне доказе из космологије, али то је у галактичким размерама – размерама које су превелике за разликовање хелиоцентризма од геоцентризма. Када би избор референтног система било једино питање, не бисмо имали проблема са геоцентричним референтним системом у уобичајеној употреби. Међутим, савремени геоцентристи не тврде тако нешто. Уместо тога, они инсистирају на томе да је Земља једини исправан референтни систем, често комбинујући то са ad hominem нападима на веру хришћанских утемељивача геокинетицизма.

Хојл, Ајнштајн и Елис (као и кардинал Никола Кузански у 15. веку) су рекли да можемо да се пребацујемо из једног система у други трансформацијом координата. Али, зашто бисмо желели то да радимо за било које проучавање кретања у Сунчевом систему, галаксији или свемиру? Тачно је да лако можете да се пребацујете између коперниканског, тихонијанског и птоломејевског система, зато што се сви они заснивају на кружним орбитама. Могли бисте да изградите сложенији геоцентрични модел са елиптичним орбитама, али бисте и даље имали недостатке, јер да бисте направили свеобухватни геоцентрични модел, морали бисте, хтели – не хтели, да додате десетине, ако не и стотине, ad hoc параметара да бисте објаснили мноштво малих одступања, које је Њутнов модел објаснио једноставним законом гравитације. Геоцентризам заправо нема „модел“ у математичком смислу. Због тога је математика за пребацивање из геокинетичког у геоцентрични свемир невероватно незграпна. Многи савремени геоцентристи праве додатно ad hoc прилагођавање, које и само поткопава њихову теорију: они измештају Земљу из центра, прећутно признајући да је Кеплер све време био у праву да се Сунце налази у фокусу, а не у центру, елиптичних орбита. Сходно томе, они заступају неотихонијански систем, у коме се Сунце и Месец крећу око Земље, док се планете крећу око Сунца, по елиптичним орбитама. Ово навлачење не може да се реши ни омиљеном кованицом геоцентриста, а то је „геоцентричност“ (geocentricity).⁶³ Гомилање оваквих ad hoc параметара у геоцентричним моделима је одавно и навело научнике да потраже боље решење. Координатна трансформација у пракси функционише само на најосновнијем нивоу.

Геокинетички аргументи почињу са једноставним њутновским законом: сва тела у свемиру се међусобно привлаче у складу са законом обрнутих квадрата. Све друго природно проистиче одатле. Зашто се све у Сунчевом систему не сруши на Сунце? Орбитални угаони момент уравнотежује привлачну силу гравитације. Ово функционише све док не дођете до величине галаксија и галактичких јата, али ово је поље које још увек истражују и еволуционисти и креационисти, при чему постоји више конкурентних модела. Такође, због Њутновог другог закона да сила маси даје убрзање, када сила има исти интензитет, мање је убрзање тела које има већу масу. Дакле, када се разматрају тела са значајно различитом масом, има више смисла да се тело са највећом масом третира као непомичан центар. У стварности, све у Сучевом систему орбитира око центра масе (барицентра). За систем Земља-Сунце, барицентар се налази на 450 километара од центра Сунца (0,065% полупречника Сунца),⁶⁴ тако да има смисла третирати Сунце као центар.⁶⁵

На много начина, расправа о геоцентризму је слична „завери“ „Да ли смо стварно слетели на Месец“. Зашто то не би могло да се уради, када све што знамо о експерименталној науци (почевши од силе гравитације, особина тела која убрзавају, функционисања млазних мотора, геометрије, тригонометрије, математике итд.) указује да је то сасвим могуће? У ствари, мотивисани средњошколац може да изврши већину неопходних израчунавања. На исти начин, једноставност, префињеност и далекосежност вредности предвиђања геокинетике ставља огроман терет доказивања на геоцентристе.

У науци постоји много корисних референтних система. На пример, електроинжењери често користе израз „заостајање ротора“ као референтни систем када проучавају индукционе моторе, да би разумели начин на који обртно магнетно поље „клизи“. Али, ако узмемо просек кретања свих звезда у нашем локалном јату, ми се крећемо брзином од око 70.000 километара на сат у правцу Лире (према геокинетичком становишту), док се у односу на центар галаксије крећемо брзином од око 800.000 километара на сат. Рећи да су сви референтни системи исправни, као што неки раде, представља централну тачку релативности. Међутим, рећи након тога да је геоцентрични референтни систем једини исправан представља кршење правила на које се они сами позивају. Шта онда спречава некога да тврди да се центар свемира налази на врху његовог носа („идиоцентризам“), пошто је то 100% у складу са сваким личним запажањем, које може да направи било која особа?

Докази за геокинетицизам (или зашто Земља не може да буде у апсолутном центру)

Стопа убрзања тела у свемиру

У складу са Њутновим првим законом, тела која се крећу ће тежити да се крећу правом линијом. Сходно томе, да би тело могло да орбитира оно мора да скрене са своје првобитне путање. Другим речима, тело мора да убрзава – за физичаре то подразумева било коју промену брзине или правца. Њутнов други закон каже да потребна сила мора да буде сразмерна маси и убрзању (F=ma). Ако цео свемир кружи (убрзава) око Земље, колика би сила била потребна да се ствари не би разлетеле? С друге стране, што је тело удаљеније, то је дужи полупречник орбите, тако да је потребно више убрзања. Сетимо се, постоји обиље доказа о томе да не постоје чврсте сфере које држе звезде и планете у месту, а пошто можемо да измеримо растојање до великог броја звезда користећи паралаксу, не постоји ниједна „сфера“ у коју би се оне углавиле. На основу Њутнових закона можемо да проценимо масу многих звезданих тела и да нагађамо колика је маса многих других тела. Сила, потребна да их држи на кружним орбитама око Земље, при брзинама које су веће од брзине светлости (погледати испод), била би астрономски огромна.⁶⁶

Брзина тела у свемиру

Ако тела круже око Земље, можемо да израчунамо брзину којом се она крећу, при чему брзина зависи од њихове удаљености. Небеска тела би морала да пређу обим своје орбите сваког дана. Макар у теорији великог праска ништа не спречава звезде да се крећу брже од брзине светлости. То се назива суперлуминална брзина, а космолози великог праска претпостављају да се све што се налази изван Хабловог радијуса (који износи око 14 милијарди светлосних година), удаљава од нас брзином која је већа од брзине светлости. Али, у геоцентричном свемиру, свако тело, које се налази даље од Нептуна, морало би да се креће суперлуминалном брзином, зато што би таквом телу било потребно више од једног дана да направи пун круг око Земље када би се кретало брзином светлости. Да је геоцентризам тачан, морао би да се уочи Кориолисов ефекат код сонди Pioneer као и осталих тела која смо послали у свемир. Овде на Земљи, Кориолисова сила се уочава када тела пролазе кроз инерцијални референти систем који је потпуно другачији од оног из кога су пошла. Сходно томе, Кориолисов ефекат би морао да постоји код тела која се лансирају у свемир, зато што тела, која напуштају Земљу, полазе из једног инерцијалног референтног система и путују у други који је потпуно различит. Ако лансирана тела усмеримо према једној планети, она би требало да промаше за милионе километара! Запазите да је овај аргумент потпуно исти као онај аргумент, који је навео Коперник цитирајући Птоломеја, само што се овде закривљује путања тела која се подижу, уместо путања тела која падају.⁶⁷ Да би лансирано тело стигло до одредишта, морало би да убрзава до невероватних брзина. Одакле би дошла та додатна погонска сила? А, ако се такво убрзање не би догодило, и ако би један од наших бродова ударио у неку од удаљених планета, он би ударио тако великом брзином да би удар потпуно уништио планету. Ово наглашава безнадежност развоја било каквог динамичког модела геоцентризма ван Земље.

Ево још једног проблема у вези са брзином: Месец орбитира око Земље брзином од око 1 километар у секунди, при чему просечно растојање од центра Земље износи 385.000 километара (ово је засновано на једноставној тригонометрији). У геоцентричном свемиру, уместо да направи пун круг на сваких 27,32 дана, Месец прави пун круг сваког дана, што значи да мора да се креће брзином од 27 километара у секунди. Ово је много више од брзине коју су достизале летилице програма Apollo, лансиране на Месец током 1970-их година. У ствари, то је много више од 11,2 километра у секунди тј. брзине ослобађања. Месец би се при брзини од 27 километара у секунди ослободио Земљине гравитације и одлетео, али то се не догађа, зато што не он орбитира том брзином, већ га на месту фино држи сила гравитације.

Размислите шта би било потребно да комету дугог периода наведе да се са врха своје орбите (афел) приближи Сунцу (перихел). Можемо да проценимо масу многих различитих комета (после сусрета Rosetta/Philae, који је описан изнад, знамо масу једне комете са високим степеном прецизности), и на основу тога знамо колика би сила била потребна да их приближи у геоцентричном свемиру. Да би могле да се крећу брзином која је већа од брзине светлости, па брзином која је значајно мања, и онда обрнуто, комете би морале да имају „ворп“ погон из „Звезданих стаза“.

Други проблем проистиче из наших скромних сателита који орбитирају око Земље. Са применом њутновске физике и са Земљом која ротира, ако сателит кружи изнад екватора у истом смеру и истом брзином којом Земља ротира око своје осе, он ће изгледати као да је непомичан на небу. Тако период кружења сателита износи један звездани дан (23 сата, 56 минута и 4,0916 секунди). Такав сателит се назива геостационарни. Да би то могло да функционише, сателит мора да се налази на висини од 35.786 километара изнад нивоа мора. Само на тој висини Земља обезбеђује одговарајуће центрипетално убрзање које доводи до тога да сателит кружи у одговарајућем периоду. (Запазите, геостационарне орбите представљају поткатегорију геосинхронизованих орбита, чији је период мало мањи од једног дана, тако да су усклађене са ротацијом Земље. Када би орбита сателита била елиптична или нагнута, сателит не би изгледао непомично.) Али, ако се Земља не креће, тада би и сателит морао да мирује. Морало би да се укључи превише довијања да би се објаснило како то свемир, који кружи, успева да задржи сателите непокретнима на тој висини, уместо да они подлегну Земљиној гравитацији.

Одступања звездане светлости

Брзина Земље се мења како она орбитира око Сунца, тако да се и очекивани положај Сунца временом мења. На исти начин, на који изгледа као да киша пада под углом када возимо аутомобил по кишном дану, мења се и правац у коме се налазе звезде како Земља орбитира око Сунца. Ово је први пут забележено у 16. веку, али је пркосило објашњењима и мешало се са потрагом за звезданим паралаксама. Ова одступања је први објаснио Џејмс Бредли (James Bradley) (1693–1762) 1729. године. Он је такође дао пристојну процену брзине светлости (294.500 километара у секунди, што износи 98,4% oд стварне вредности). Одступање је директна последица кретања Земље око Сунца и савршено се уклапа у њутновску физику. Међутим, у оквиру геоцентризма би за тако нешто морала да се уведу произвољна објашњења.

Размислите о томе. Када би свемир кружио око Земље, звезде би правиле пун круг око Земље 365 пута годишње. Ако се нека звезда налази на удаљености од 10 светлосних година од Земље, она би морала да направи пун круг 3.652,42 пута док би њена светлост доспела до Земље. Другим речима, путања њеног светлосног зрака би требало да личи на тесну спиралу, чији су краци удаљени 24 светлосна сата (под претпоставком да је брзина светлости константна и ограничена). То би могло лако да се измери. Пошто смо послали више свемирских сонди (са камерама) довољно далеко од Земље, ово би се до сада открило. Сходно томе, звезде не круже око непомичне Земље.

Откриће планете Нептун

Фредерик Вилијем Хершел (Frederick William Herschel) (1738–1822) је 1781. године открио планету Уран. Након даљих посматрања, Уранову орбиту је описао Андерс Јохан Лексел (Anders Johan Lexell) (1740–1784). Међутим, мала одступања у измереној орбити Урана су водила ка предвиђању постојања друге, још неоткривене, планете, које је изнео Ле Верије (Le Verrier) 1846. године. Ле Верије је о свом предвиђању писао Јохану Готфриду Галеу (Johann Gottfried Galle) (1812–1910) у Берлинској опсерваторији. Исте вечери када је стигло писмо од Ле Веријеа, Гале је открио нову планету – Нептун. Ово је можда једно од највећих достигнућа њутновског система, а важи за једно од највећих достигнућа експерименталне науке. Утицај гравитације Јупитера и Сатурна на орбиту Урана је већи него на орбиту Нептуна, и само је применом њутновске теорије гравитације на ту ситуацију (урачунавањем утицаја Јупитера и Сатурна) Нептун могао да буде откривен. Посебно је задивљујуће то што Уран, чији орбитални период износи 84 земаљске године, још није прошао пуну орбиту око Сунца од времена када је откривен до када је искоришћен за откриће Нептуна! Када је свемирска сонда Pioneer прелетела Нептун, могли смо боље да проценимо масу Урана. С друге стране, то је решило загонетку насталу због претходних, мање прецизних процена, тако да је нестала потреба за постојањем 10. планете, која би објаснила одређена одступања. Схватате ли како је Њутнова методологија довела до даљих усавршавања геокинетичког система?

Апсолутни геоцентризам никада не би могао да предвиди постојање Урана и Нептуна на основу орбиталне механике. Сетите се, и птоломејевски и тихонијански систем су кинематички: они само описују кретање тела, не узимајући у обзир силе које изазивају кретање. Сва забележена одступања су само прикачена на модел – шта је ту и тамо још један епицикл? Само у динамичком моделу, у коме силе изазивају кретање, одступање од предвиђања може да има стварно значење.

Повратак Халејеве комете

Алексис Клод Клеро (Alexis-Claude Clairaut) (1713–1765) је 1759. године успешно израчунао време повратка Халејеве комете у њен перихел. Да би то урадио, он је морао да узме у обзир гравитационе утицаје Јупитера и Сатурна на комету, као и утицај Јупитера на Сунце. Коришћењем најнапредније математике тог времена, биле су потребне године за детаљне прорачуне. На крају, Клеро је погрешио само за месец дана. Ово је проглашено за тријумф Њутнове теорије гравитације и значајно је допринело повезивању математике и физике. Пре тога, многи су мислили да је математика само чиста, примењена логика, а да физички свет није ништа ако није тајанствен. Није се увек очекивало да теорија и пракса буду повезане. То се променило 1759. године.⁶⁸

Прецизна орбитална механика

У сваком планетарном систему постоји неколико места под називом Лагранжове тачке, на којима гравитационо привлачење Сунца уравнотежује гравитацију планете, што значи да тело, чија је маса занемарљиво мала у односу на масу планете, може да орбитира истом стопом као и планета, иако се налази на различитом растојању од Сунца. Прве три Лагранжове тачке је открио велики математичар, и верни хришћанин, Леонард Ојлер (Leonhard Euler) (1707–1783). Његов ученик и наследник, Жозеф Луј Лагранж (Joseph-Louis Lagrange) (1736–1813), је 1772. године описао преостале две. Ова открића (и њихова каснија потврда) су била чврсто заснована на њутновској теорији. Као фин пример примењене њутновске физике, свемирска опсерваторија Gaia, коју је лансирала ЕСА, смештена је на једну од Лагранжових тачака (конкретно на тачку L2). Већ је било познато да је тачка L2 нестабилна (мало одступање од равнотеже се све више повећавало током времена), тако да је у циљу одржавања у месту, уз најмању потрошњу горива за фино подешавање положаја, опсерваторија постављена у Лисажуову (Lissajous) орбиту у облику омче, тако да Земљина сенка не може да је заклони. Овај префињени плес је омогућила геокинетичка теорија.

Екваторијално испупчење

Њутн је приметио да на Јупитеру постоји екваторијално испупчење и закључио да то проузрокује његова ротација, која изазива замишљену центрифугалну силу у Јупитеровом референтном систему.^69,70 Он је затим закључио да и на Земљи мора да постоји испупчење и дао процену његовог распона. Испоставило се да је на нивоу мора на екватору Земља „виша“ за 21 километар него на половима. Друга тела која ротирају, такође имају испупчења, укључујући Марс, Сатурн, Уран, Нептун и астероид Цереру. На екватору Земље је површинска гравитација за пола процента слабија у поређењу са половима. Од тог износа, 70% је последица „центрифугалне силе“ која се одупире привлачној сили гравитације, а остатак је последица разлике у растојању од центра Земље коју узрокује испупчење. Међутим, ово је довољно да најудаљенија тачка на површини Земље од њеног центра буде екваторијални вулкан Чимборазо (Chimborazo), а не Монт Еверест. Узрок екваторијалних испупчења на небеским телима је ротација. Земља има слично испупчење. Геоцентризам би морао да тврди да две исте појаве имају различите узроке, што је бесмислено.

Да будемо поштени, геоцентристи би теоретски могли да реше проблем користећи релативност. Макс Борн (Max Born) (1882–1970), добитник Нобелове награде и утемељивач квантне механике, истакао је следеће:

Стога можемо да се вратимо на Птоломејево гледиште о „непомичној Земљи“… Мора да се покаже да удаљене масе које ротирају могу да произведу трансформациону метрику у складу са Ајнштајновим једначинама поља. То је учинио Тиринг (Thirring). Он је израчунао поље које настаје због ротације шупље сфере са дебелим зидовима и доказао да поље унутар шупљине функционише као да постоје центрифугалне и друге инерцијалне силе, које обично постоје у апсолутном свемиру. Због тога су, са Ајнштајнове тачке гледишта, у праву и Птоломеј и Коперник.⁷¹

Али, да поновимо, Борн је само рекао да је то могуће, а не да је обавезно или уопште изводљиво. На пример, земљотреси могу да утичу на Земљину ротацију зато што могу да прерасподеле масу, и то може да се релативно тачно израчуна. Али, коришћење апсолутно геоцентричног објашњења би захтевало да земљотрес утиче на сео свемир. А, иронија је, да многи апсолутни геоцентристи одбацују релативност, пошто не желе да допусте да је не-геоцентризам равноправан са геоцентризмом.⁷²

Необично мрдање свемира

Када би Земља била центар свемира, морали бисмо да објаснимо зашто догађаји на Земљи утичу на остатак свемира. На пример, Бредли (Bradley) је открио да се Земља мрда лево-десно на својој оси слично као што се мрда чигра док се окреће. „Осцилације осе“ попут ове, могу да се објасне помоћу њутновске теорије са високим степеном тачности, али у геоцентризму, оне би представљале само још једну насумичну промену у кружењу свемира. Познато је да земљотреси, попут оног који је изазвао велики цунами у Јапану 2009. године, утичу на Земљину ротацију. Заправо, научници су измерили промену у стопи Земљине ротације након тог догађаја. Уместо тога, да је геоцентризам тачан, осцилације осе и земљотреси би променили брзину кружења свемира. Ипак, на чудан начин, иако нема разлога да се верује да су сва тела у свемиру повезана, сва тела мењају стопу своје ротације у исто време. А, та тела се налазе на значајно различитим растојањима од Земље. Стога, постоји временско одлагање које мора да се узме у обзир. Да ли се удаљенија тела раније мењају него ближа тела, и да ли су све те постепене промене темпиране на будуће догађаје овде на Земљи? Не. Видимо да се све у свемиру мења у исто време, зато што је Земља та која мења брзину своје ротације.

Кориолисова сила

Она је добила назив по француском инжењеру и математичару Гаспару Густаву Кориолису (Gaspard-Gustave Coriolis) (1792–1843). Њутнов закон кретања каже да ће свако тело да се креће праволинијски ако на њега не делује спољашња сила. Ово може да се примени на било које кретање на Земљи или неком другом телу које ротира – било који посматрач са стране ће видети праволинијско кретање.

Али, непомични посматрач, који се налази на телу које ротира, видеће да приликом кретања постоји скретање. Узрок томе је чињеница да једно тело, након што се одвоји од Земље која се креће и ротира, наставља да се креће праволинијски, без обзира на то шта сама Земља ради. Дакле, да би се применио Њутнов закон, мора да се претпостави постојање замишљене силе или псеудо-силе која изазива такво „скретање“. То је „Кориолисова сила“, која делује под углом од 90 степени и на осу ротације и на кретање тела.

Ово је важно за циклоне, велике ваздушне масе које улазе у област са нижим притиском. Уместо да уђе праволинијски, ваздух скреће, тако да се циклони крећу у смеру супротном од казаљке на сату на северној хемисфери, али у смеру казаљке на сату на јужној хемисфери.

Због тога што Земља ротира тако споро – једном дневно – Кориолисов ефекат је занемарљив, осим на великим растојањима.^73,74 Једноставно, не постоји добар разлог да своја опажања припишемо томе да свемир кружи око непомичне Земље.⁷⁵

Када погледамо Велику црвену тачку, која се налази на јужној хемисфери Јупитера, примећујемо да она функционише онако како функционишу урагани на северној хемисфери Земље – ротира у смеру супротном од казаљке на сату. Разлог за то је чињеница да се урагани увијају према областима са веома ниским притиском, док Велика црвена тачка представља антициклон (ветар који се извија према областима са високим притиском). И, наравно, Велика црвена тачка је већа од било ког урагана на Земљи – у ствари, већа је од целе Земље. У свим аспектима, узрок таквог функционисања Велике црвене тачке је деловање Кориолисове силе на антициклонско кружно кретање преко планете која ротира. Можемо да посматрамо ротацију Јупитера, и можемо да видимо физичке последице те ротације. Сада, погледајмо Земљу. Видимо доказ физичког утицаја те ротације у Кориолисовој сили. Зар то не значи да Земља такође ротира?

Закључци

Постоје многи други геокинетички примери које смо могли да уврстимо у ову расправу. Одлучили смо да се држимо само ових неколико примера, а поређали смо их почевши од најважнијег. Након свега реченог, јасно је да апсолутни геоцентризам има огромне проблеме. Охрабрујемо свакога ко се петља са не-њутновским идејама да одустане и пусти Земљу да нађе своје место на небесима.

Тријумф геокинетичке теорије је један од највећих примера научног трагања у људској историји. Њу су развили научници са библијским погледом на свет, потврдили теолози са библијским погледом на свет, а данас је прихватају људи са библијским погледом на свет. Она такође одговара свим релевантним подацима. То су разлози због кога је подржавамо.

Највећи допринос западне науке, коју су развили хришћани, јесте идеја да је свемир рационалан. То је у складу са библијском претпоставком да свемир функционише на уређен начин, зато што Врховни законодавац не би створио нешто противно својој природи. Наш Бог се не мења. Он није попут „несталне сенке“ (Јаков 1:17). Он није хировит. Он није попут паганских божанстава. Он није попут Зевса, који седи на планини Олимп и чека да баци муњу кад год пожели да некоме упропасти живот (или експеримент). Он није „хаос“, који спречава рационално тумачење догађаја. Он није „природа“ – да је природа жива, имала би своју вољу, па наука не би ни била могућа. Не, наш Бог је створио свемир да ми у њему живимо и да буде на славу Његовог имена. Он нам је такође рекао да користимо свој ум и да разумемо свемир који је Он за нас направио. Сходно томе, овај свемир би требало да буде разумљив, а геокинетичка теорија то разумевање омогућава.